Удружење винара Шумадије
  • Историја винарства и виноградарства у Србији

историја винарства и воноградарства у србији


НЕОЛИТ

Мада постоје индиције да је грожђе било познато народима који су насељавали просторе данашње Србије још у неолиту, фосилни налази из тог периода на локалитету Винча, у близини Београда, највероватније представљају дивље грожђе које је по свој прилици коришћено само у исхрани. Нажалост, наука још не може са сигурношћу да нам одговори да ли су у амфорама које су пронађене у Винчи чувани и вино и пиће налик данашњем пиву које се правило од ферментисане пшенице. Узимајући у обзир да се култура неолита развијала са истока односно из турске висоравни Анатолије преко Балкана ка централној Европи, сасвим је могуће да су и неолитски народи Винче имали прилику да пробају вино које је стизало са трговачким караванима са истока.

РИМСКО ЦАРСТВО

Оснивање и јачање виникултуре у Европи, а самим тим и у Србији, било је под утицајем старих Римљана, који су највише допринели класификацији врста грожђа, посматрању и бележењу његових најбољих карактеристика, идентификовању обољења и препознавању карактеристика одређених земљишта. Велики број писаних података које су Римљани оставили говори о њима као добрим виноградарима и винарима.Стога се сматра да је и на нашим просторима виноградарство процветало у време Римског царства. Још 92. године, цар Домицијан је увео забрану производње вина у римским провинцијама изван Апенинског полуострва јер се Римско царство суочавало са знатним вишковима вина на тржишту. Стога су римски владајући слојеви и виша класа у Сирмијуму углавном пили вино увезено из Италије. Сирмијум (данашња Сремска Митровица) је 294.године проглашен за један од четири главна града Римског царства у периоду Тетрархије. Цар Марко Аурелије Проб (276-282) је често у паузама између ратова користио своје војнике за обављање радова који су били од користи локалном становништву: исушивање мочвара, копање канала, градња мостова и путева, подизање винограда. Историчари су забележили да је Проб подигао засаде винове лозе у римским провинцијама Панонија, Галија и Мезија око 280. године нове ере. То је било у складу са одлуком цара Проба да стави ван снаге Домицијанову забрану гајења винове лозе ван Апенинског полуострва.

Иако смо ми данас захвални Пробу што је ширио на нашим просторима љубав према лози и вину, ипак се то не може рећи и за његове војнике који су по повратку из ратних похода морали да засуку рукаве и раде на осунчаним падинама Фрушке Горе. Историја бележи да су цара Проба убили његови војници.

СРЕДЊОВЕКОВНА СРБИЈА

Доласком на Балкан у VII веку, Словени су се упознали са гајењем винове лозе. Развој српске државе у средњем веку за време српске династије Немањића (од XI до XIV века) је истовремено значио поклањање све веће пажње виноградарству. Томе је допринела и чињеница да су паганска словенска племена прихватила хришћанство, у ком вино има значајну улогу као симбол Христове крви. Развој виноградарства у овом периоду се везује за манастирска имања и поседе српског племства. Манастири су подизали своје винограде на “метосима”-манастирским имањима. Метох манастира Високи Дечани и Девич је био у селу Велика Хоча, док је метох Пећке Патријаршије био у Ораховцу. Винограде српског племства су обрађивали кметови уз натуралну ренту, односно десетак у вину који се звао “чабрина”. У Студеничкој повељи (XII век) је записано да је Стефан Немања (1168-1196), родоначелник српске владарске династије Немањића, манастиру Студеници даровао околна виноградарска села. При крају своје владавине, Стефан Немања је и манастиру Хиландар на Светој Гори даривао винограде у Великој Хочи, чувеном винарском селу у Метохији. Историјски извори такође бележе да је Стефан Немања 1189.године у Нишу дочекао са вином и медовином (“вино ет медоне”) немачког цара Фридриха И Барбаросу и његове крсташе. Сви српски владари су виноградима поклањали велику пажњу и на тај начин створили темеље данашњих винских рејона. У Повељи Стефана Првовенчаног (1198-1228), забрањује се додавање воде произведеном вину. Касније у средњем веку, краљ Милутин (1282-1321) је унапређивао винограде на Косову и Метохији. Остало је забележено да се у време цара Душана Силног (1331-1355) вино транспортовало “виноводом” дужине 25км до подрума у Сврчину и Рибнику. Цар Душан је донео и законе који су давали прве обрисе заштите географског порекла и квалитета вина У Повељи се набрајају бројна места на Косову и Метохији, попут Царске винарије и Горње и Доње Хоче. Деспот Ђурђе Бранковић (1427-1456) је допринео развоју винограда у околини Смедерева,а кнез Лазар (1385-1389) је заслужан за стварање виноградарске регије у Жупи.

XVI – XIX ВЕК

Након доласка Турака на ове просторе, производња вина постепено губи свој значај, јер исламска вера забрањује конзумирање алкохола. У турској војсци су постојали посебни одреди коњаника “акинџије” који су уништавали винограде. Грожђе се користи углавном за јело, тако да су у то време стигле у Србију стоне сорте за јело: дренкови, афус али, ћилибарка. Треба поменути да су Турци такође заслужни што је у Србију стигла шљива, коју данас сматрамо националним воћем по ком је Србија препознатљива. Након 1389.године, српско становништво почиње све више да се сели на север, како би се склонили од Турака. Српски народ, свештенство, монаси и поједино племство су се настанили у Срему и ту су убзо основали своје манастире, подигли имања и винограде. Такође су са собом донели богато искуство у узгоју винове лозе и производњи вина. Са њима је почело да цвета виноградарство северно од Дунава и Саве – у банатском и сремском рејону. Они су такође заслужни и за промену у избору сорти грожђа. Тако, на пример, уместо до тада гајених белих сорти грожђа на Фрушкој гори, српско становништво са југа је донело и културу гајења црних сорти грожђа, које су убрзо почеле да доминирају. Карловачким миром 1699.године и уласком Срема и Баната у састав Хабзбуршке монархије, долази до наглог повећања површина под виноградима у Срему. Вино је у овом периоду играло значајну улогу и у политици, јер су карловачки митрополити често приликом званичних посета Бечу поклањали “уз дишкрецију” бурад бермета и аусбруха утицајним људима Хабзбурпке монархије како би остварили привилегије за српско становништво. За време владавине Марије Терезије, јужни Банат је колонизован и међу досељеним становништвом су најбројнији били Срби из јужних крајева који су побегли од Турака и Немци. Верује се да су Немци са собом донели у Банат сорту ризлинг. Временом је вршачко виногорје постало најродније не само у Угарској, већ у читавој Европи. Према регистру, 1875.године у Вршцу је произведено 56 милиона литара вина. Златно доба вршачког виногорја је зауставила филоксера. Први усамљени случај филоксере је откривен 1880.године, али пошто је то била добра година у берби, нико није придавао нарочиту пажњу упозорењима професора Јозеф Вајдлера. У наредних неколико година, као и у осталим виноградарским регионима Европе, филоксера је нанела огромне штете виноградима. Површине под виновом лозом у банатском рејону су се смањиле са 7.500 хектара на 2.500 хектара. Локално становништво је на разне начине покушавало да се избори са филоксером. Идеје су варирале од плављења винограда до убризгавања сумпор-угљеника специјалним машинама у земљиште око чокота. На основу сазнања која су дошла из Француске, већ 1882. године посађене су у Вршцу прве саднице лозе калемљене на америчку подлогу. Филоксера је коначно побеђена, али је ипак она оставила дубоке последице на површине под виноградима и навике виноградара. Након болних искустава са филоксером, виноградари се труде да што више осавремене производњу грожђа и вина. Што се тиче сремских винограда, у њима се филоксера појавила први пут 1881.године, и до 1890.године сви стари фрушкогорски виногради су били уништени. Обнова винограда је трајала око 30 година, а са производње претежно црних сорти грожђа, опет се прешло на беле сорте. Најзаступљеније сорте су постале црвена и бела сланкаменка, италијански и рајнски ризлинг, црвена динка (ружица), шасла, франковка. Ако су бермет и аусбрух били најпознатија вина Сремских Карловаца у 18. и 19. веку, онда ће у 20.веку то постати италијански ризлинг. И прва српска енциклопедија о вину датира из 18. века, тачније из 1783. године. Њу је написао Захарије Орфелин и објавио под насловом “Искусни подрумар” у Бечу. Књига је сабрала у то време све што се знало о прављењу фрушкогорских вина, као и француских, италијанских и немачких. У рецептима “травних вина”, Орфелин је описао и како настаје чувени бермет из Сремских Карловаца. 1816.године, Прокопије Болић, архимандрит манастира Раковац, је сабрао своја лична искуства из манастирских винограда и подрума и заједно са преводом на српски језик дела француског научника Жана Антоана Клода д Шаптала објавио у Будиму 1816.године у књизи “Совершен виноделац”. Та књига је драгоцена јер је Болић описао 35 сорти које су тада гајене на Фрушкој гори, при чему је за сваку сорту дефинисао њено народно име, дао ботанички опис и привредно-техничке особине. Из те књиге видимо да су се више гајиле беле сорте грожђа, а нарочито смедеревка или мађаруша.

XX ВЕК

Након најезде филоксере, обнова виногорја је била брза и ефикасна, понајвише захваљујући помоћи државе и оснивању лозних расадника у Смедереву (1882.год), Букову (1886.год), Јагодини (1889.год) и Александровцу (1891.год) који су обогатили виногорје новим сортама на отпорним подлогама. Упоредо са расадницима, појављују се и виноградарско-винарске задруге попут Венчачке виноградарске задруге основане 1903. године у селу Бања код Аранђеловца. Потом је уследило оснивање и Смедеревске виноградарске задруге 1909. године, Јовачке виноградарске задруге 1908. године, Књажевачке винарско-земљорадничке задруге 1927. године и Неготинске виноградарске задруге 1929. године. Период обнове је био заустављен једино од 1912. до 1918. године због ратова. У току Другог светског рата, виногради су претрпели знатна оштећења обзиром да у ратним временима нису постојали услови да се они негују и обрађују на одговарајући начин. Недостатак мушке радне снаге и средстава за сузбијање лозних болести су били главни проблеми у виноградима у то време. По завршетку Другог светског рата, обнова земље је постала приоритет. Нажалост, то није укључивало и обнову винограда. Са развојем индустрије, почело је и постепено пресељење сеоског становништва у градове где су добијали посао у фабрикама и индустријским погонима. У том периоду, производња вина се одвија у великим винаријама које оснива Влада Народне Републике Србије. 1950. године је основан Навип на основама винског подрума Бруна Мозера у Земуну. Убрзо потом, 1955. године је формиран Рубин у Крушевцу,а Виножупа 1957. године у Александровцу. Што се тиче индивидуалних произвођача, долази до национализације и конфискације. Земља је одузимана и манастирима. Индивидуални произвођачи су били у изузетно тешкој ситуацији због немогућности пласмана и директне продаје вина. 1970. године донет је Закон којим је виноградарима било потпуно забрањено да производе вино. На тај начин, виноградари су могли само продавати своје грожђе великим индустријским винаријама или илегално продавати вино комшијама и родбини. Оваквим законом, велике винарије су стекле монопол на тржишту, а саме су диктирале откупну цену грожђа и тиме доводиле виноградаре у тежак положај. То је довело до крчења винограда и преласка на рентабилније пољопривредне културе. Југославија је у то време следила политику квантитета,а не квалитета. Југославија је тако постала и пети извозник ринфузног вина у свету. Тих година се шире виногради са интернационалним сортама грожђа, а од домаћих се саде углавном смедеревка и италијански ризлинг. Оснивањем Института за виноградарство и винарство 1974. године почео је рад на стварању нових сорти винове лозе. Др Драгослав Милисављевић је свој рад крунисао 1971. године када су званично признате три сорте: неопланта, сирмијум и жупљанка. Десет година касније, др Милисављевић заједно са колегама Симом Лазићем и Владимиром Ковачом је створио сорте руменку, пробус, силу, нову динку.


Пратите нас!

  • facebook-удружење винара шумадије
  • twitter-удружење винара шумадије
  • you-tube-udruzenje vinara sumadije
  • google+-udruzenje vinara sumadije
  • linked-in-udruzenje vinara sumadije